Све о КНЕЗУ МИЛОШУ, што нисте знали: Што је променио презиме и која СИЛА му је помогла за независност од Турске?

Можда није отац нације, али је један од најзаслужнијих за њен опстанак. Није све решавао ратовањем, веровао је у дипломатију. Можда није највољенији српски владар, али је свакако један од најважнијих. Директних потомака, данас нема, али је иза себе оставио важна дела због ког су му Срби захвални и дали му надимак Велики. На данашњи дан пре 241. године рођен је Милош Теодоровић, касније кнез Милош Обреновић.

Кнез Милош био је један од најзначајнијих српских владара. Својом мудром политиком и дипломатијом обезбедио је независност Србији, али због своје чврсте руке и суровости којом је владао не може се са сигурношћу рећи да је био омиљен међ рајом.

Србијо реагуј! Највеће БЛАГО Срба продаје се на аукцији у Бечу. Вреди преко 220.000 долара

Дошао је на власт с речима: „Ето мене, ето вас! Рат Турцима!“ Али је владао и водио државу тотално супротно од ових речи. Многи чим се помене његово име кажу да је убио кума, те да се и презимена одрекао, као и да је све своје противнике сурово убијао. Ту је и прича о многоженству и друге теорије завера које се о Bеликом Милошу препредају.

Било како било пре 241. године недалеко од Пожеге Србија је добила једну од најбитнијих историјских личности и великог владара, српског кнеза Милоша Обреновића.

Да ли је ово највећа ТАЈНА Србије? Како су Срби добили ХАТИШЕРИФ од Турске и шта је Кнез Милош наредио?

Треба истађи и то да је Милош, иако неписмен био покретач, добротвор и спонзор многим српским установама и појединцима, попут Матице српске или Вука Стефановића Караџића и Петра II Петровића Његоша.

Кнез Милош Обреновић данас почива у крипти Саборне цркве Светог архангела Михаила, у Београду.

КАКО ЈЕ МИЛОШ ПРОМЕНИО ПРЕЗИМЕ?

На данашњи дан, 18. марта 1780. године, у селу Горња Добриња код Пожеге, рођен је Милош Обреновић, српски кнез и војсковођа, вођа Другог српског устанка 1815. године и владар Србије у периоду од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860.

Његово рођено презиме било је Теодоровић, по оцу Теодору, другом супругу Милошеве мајке Вишње, али је презиме Обреновић преузео од старијег полубрата Милана, по Вишњином првом супругу.

Милош је у младости био слуга код неколико српских трговаца, да би у време избијања Првог српског устанка ступио у службу код свог имућног полубрата, који је био чувени трговац и Карађорђев војвода. Милош се истакао у борбама и бојевима, нарочито око Ужица и Сокола, а након Миланове смрти, 1810. године, због исказане храбрости, вожд Карађорђе Петровић, који му је иначе, 1805. године, био и кум на венчању са Љубицом Вукомановић, именује Милоша за војводу Ужичке нахије.

По слому Првог српског устанка, октобра 1813. године, један је од ретких устаничких првака који одбија да напусти Србију, што ће му донети амнестију од стране Турака и постављење за оборкнеза Рудничке, Пожешке и Крагујевачке нахије.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Istorija Srbije (@srb.istorija)

УСТАНАК И ДИПЛОМАТСКА БОРБА

Ставио се на чело Другог српског устанка, 23. априла 1815. године, у Такову, који се завршио усменим споразумом са Марашли Али-пашом, када је уведена мешовита српско-турска управа у Београдском пашалуку, 25. октобра 1815. г.

Од тог тренутка, Милош је отпочео активну дипломатску борбу, дугу више од две деценије, на изградњи аутономне српске кнежевине, држећи чврсто власт у својим рукама, што ће главе коштати многе виђене Србе тог доба, попут Петра Николајевића Молера, Павла Цукића, Младена Миловановића, Симе Марковића, Мелентија Никшића, али и Карађорђа Петровића, који је по Милошевом налогу погубљен 25. јула 1817. године.

Уз дипломатску подршку Русије, успео је да издејствује статус аутономне кнежевине за Србију, што је потврђено Хатишерифима из 1829., 1830. и 1833. г., повративши и 6 одузетих нахија из времена Карађорђеве Србије.

Због великих притисака политичких противника, пристао је на доношење Сретењског устава, 1835. г., који је, на инсистирање великих сила суспендован и 1838. г. замењен тзв. Турским уставом.

Сматрајући да је његова власт исувише ограничена, 1. јуна 1839. г. напушта Србију, у коју се вратио тек децембра 1858. г., када га је Светоандрејска скупштина поново изабрала за кнеза.

Међутим, његова друга владавина трајала је кратко, до смрти, 26. септембра 1860. г., када га је наследио син Михаило.

Пише: Е. И.