Много је српско становништво пропатило и пострадало у Првом светском рату, али нису само мушкарци ти који су нам својим херојством оставили земљу и част у аманет, било је ту и многих српских хероина.

Када се помене прича о српском хероинама Првог светског рата сви углавном помисле на Милунку Савић, међутим сада, у овој причи вас подсећамо на једну другу жену која нас је задужила много, а скоро сви су је заборавили.

Реч је о британској лекарки Мејбел Синклер Стобарт (енгл. Mabel St. Clair Stobart; 1862-1954), коју су српски војници током преласка Албаније, звали Мајка.

„Проклетство“ имена АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ: Како су прошли људи са овим „жигом“?

Из Улице Џејмс број 39 у Лондону, места окупљања, преко удобног малог хотела у Паризу, немирног мора које је пресецао брод „Саидија”, којим су путовале у Солун, априла 1915. године из Енглеске у Крагујевац, њима потпуно непознати град непознате земље, стижу 42 волонтерке, предвођене Мејбел Синклер Стобарт.

Тако почиње прича о једној од најзначајнијих мисија у пружању медицинске помоћи оболелим и рањеним војницима, али и цивилном становништву. „Мисија Стобарт” за шест месеци збринула је импозантних 20.000 пацијената. И у српској јавности готово потпуно је непозната.

Мејбел Синклер Стобарт је у Србију стигла у априлу 1915. на молбу Српског потпорног фонда (Тhe Serbian Relief Fund) из Велике Британије. Уз помоћ српског војног санитета формирала је пољску болницу у Крагујевцу и седам диспанзера по околним селима.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Istorija Srbije (@srb.istorija)

Под њеним руководством радила је женска медицинска мисија окупљена из различитих делова Комонвелта од Шкотске до Новог Зеланда.

У октобру 1915. докторка Стобарт је основала „Прву англо-српску болницу“ (1st Anglo–Serbian Hospital), познатију код нас као „Летећу болницу Стобарт“, која је пратила Шумадијску дивизију I позива у околини Пирота.

Након тога, докторка је са својом болницом кренула у повлачење за српском војском и избеглицама све до Скадра.

У Скадар је „Летећа болница Стобарт“ стигла без жртава и са сачуваном болничком опремом, а крајем децембра 1915. се преко Италије вратила у Лондон.

Рад и долазак у Србију

Рођена је у породици Самјуела Бакстера Болтона и Софије Луизе Купер, у Вулиџу, Кент, Енглеска. Првобитно члан Коњичке прве помоћи (First Aid Nursing Yeomanry Corps) организације основане 1907. као споне између пољских болница и фронтовских линија.

За разлику од сестринских организација, ФАНИ је био ангажован на спасавању рањених и пружању прве помоћи, попут модерног војног лекарства.

Стобарт оснива 1912. Мобилне женске јединице за болесне и рањене, чије услуге одбија британски Црвени крст, регрутује кадар уз помоћ бугарске краљице Елеоноре оснивајући болницу Кирк-Клисе у Тракији, за бугарски Црвени крст, 1912. године.

По избијању Првог светског рата, оснива пољску болницу у Белгији, за што је добила чини мајора. У априлу 1915. придуружује се супругу Пирсу, као капелану Британских јединица у Србији, где на челу Треће јединце Српског потпорног фонда (Serbian Relief Fund’s Front Line Field Hospitalу) Крагујевцу, са прикупљеном помоћи за амбуланте и медицински материјал, са њених 7 докторки, 18 медицинских сестара и доста општег особља, руководи пољском болницом. По повлачењу српских снага ка Албанији, Стобарт је постављена на чело ”летећих” пољских Стобарт болница.

Носилац је следећих одликовања:

• Ордена Белог Орла
• Ордена Светог Саве
• Медаљом српског Црвеног крста

Повратак у Енглеску

По повратку, у домовину Енглеску, госпођа Стобарт, није испоштована како је очекивала и како су то Срби учинили.

У Лондону, председник Комитета Српског потпорног фонда, оштро јој је замерио што се придружила српској војсци на фронту и у албанској голготи, и тиме прекорачила дата јој упутства и изложила санитетску јединицу непотребном ризику.

И у каснијем периоди, госпођа Стобарт је непрестано љутила Енглеску владу, нпр. тиме што је одбила њихов надзор над својим радом и садржајем предавања о њеним искуствима из рата на Балкану, која је држала у Америци и Енглеској, и што је сав новац прикупљен од предавања која је држала у Америци, (скоро 4000 фунти), дала Црвеном крсту Србије.

Како је сваки њен покушај, да закаже састанак са Министром за информисање Енглеске и обнови своје активности био безуспешан, госпође Стобарт је: нестала са ратне сцене и до смрти 1954. године била окренута мистицизму и спиритуализму.

НАПИСАЛА КЊИГУ ПОСВЕЋЕНУ КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ

У Лондону је 1916. објавила књигу „Пламени мач у Србији и другде“ (The Flaming Sword in Serbia and Elsewhere, London, Hodder and Stoughton, 1916.) коју је посветила регенту Александру Карађорђевићу.

Књига, којом је покушала да заинтересује британску јавност за Србе и Србију, доживела је своје друго издање већ 1917. године. Њен дневник о ратним напорима 1915. и повлачењу преко Албаније јпреведен је и објављен на нашем језику 2016. године.

Пише: С.З.