Овај ХРАМ у Чачку зову „СРПСКА АЈА СОФИЈА“! Када прочитате историју ове светиње схватићете и због чега

Богомоља у средишту Чачка, чији су темељи закопани још на почетку прошлог миленијума, за својих осам векова чак три пута је била претварана у џамију, али је сваког пута, кад околности дозволе, на њено кубе враћан православни крст. Чудновату повест древне цркве описали су историчари овдашњег Народног музеја, Делфина Рајић и др Милош Тимотијевић, у управо штампаној студији под називом „Храм Светог Вазнесења господњег у Чачку”.

Због судбине коју је овај Храм преживео кроз историју, многи су склони да ову цркву назову и „Српском Аја Софијом“.

– Најсевернија област у држави великог жупана Стефана Немање била је шира околина Чачка, којом је до 1189. године управљао његов брат кнез Страцимир, рођен пре 1110. а умро око 1190. Он је у тадашњем Грацу, претпоставља се да је то садашњи Чачак, у раздобљу од 1186. до 1190. изградио и довршио своју задужбину, Богородицу Градачку, што је утицало на подизање манастира на планинама Вујан и Јелица и у Овчарско-кабларској клисури. Данас је то православни храм Светог Вазнесења господњег – каже за „Политику” Делфина Рајић, директор Народног музеја у овом граду.

Све ТАЈНЕ споменика Стефану Немањи! Везан је чак и за Храм Светог Саве, а ево на чему стоји (ФОТО)

Чачак је, према османском попису из 1476, био село са свега десет домова и опустелим манастиром, под управом тврђаве Островица на Руднику. Успон овог насеља, као оријенталне османске касабе, био је постепен. Чачак је 1516. имао само три домаћинства, без муслимана, са затвореном богомољом али редовним пазарним даном, после чега је уследила већа исламизација места.

По попису из 1560, то је касаба са 118 муслиманских породица којом доминира камена џамија коју је Хајрудин – емин отворио на зидовима Богородице Градачке. Имала је звање царске фетхије (победничке, освајачке) џамије. Убрзо је, 1663, Чачак имао седам џамија, три медресе, три текије, четири основне школе, два хана, један амам и туце дућана.

ДЕТАЉАН ИСТОРИЈАТ ЦРКВЕ

Црква Вазнесења Господњег, некада позната и као манастир Богородице Градачке, један је од најистакнутијих и најпрепознатљивијих симбола града Чачка. Историја храма и града узајамно је чврсто повезана и испреплетана. Од самог настанка деле заједничку судбину и нераскидиво су упућени једно на друго. Међутим, Чачанска црква није имала само локални значај, већ је играла важну улогу и на ширем плану, у историји Српске цркве уопште.

Повест древне цркве у Чачку, како се сматра, сеже дубоко у рано Немањићко доба на крај 12. века, у време Немањиног брата Страцимира. Он је био обласни владар крајева око Мораве, и као истакнута личност , саградио је манастир као своју задужбину на обали Западне Мораве у периоду од 1186. до 1190. године, посветивши га Пресветој Богородици. Вероватно због постојања малог утврђеног града насеља, Градца, и сама црква постаје позната као Богородица Градачка. Постоји могућност да је црква саграђена на темељима много старије ранохришћанске базилике, као што је и сам Градац, тј. садашњи Чачак, изграђен на месту насеља чији остаци датирају још у римско доба.

За овог КРАЉА Срби су чули у “Немањићима” на РТС, а немају појма колико је променио Србију

Још од самог настанка манастир Богородице Градачке заузимао је високо место у хијерархији Српске Православне Цркве. Као задужбина ктитора из владарске куће, уживао је углед „краљевског манастира“.

Према Студеничком типику Светог Саве игуман манастира Богородице Градачке заузимао је друго место (одмах после игумана Ђурђевих Ступова) од укупно седам игумана најзначајнијих српских манастира који су учествовали у избору Студеничког игумана.

У Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног (исписаној на зиду Жичког звоника у 14.веку) манастир Богородице Градачке изједначен је по рангу са краљевским манастирима: Студеницом, Ђурђевим Ступовима и Хиландаром. А у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина игуман Богородице Градачке Јефрем помиње се на шестом месту од четрнаест игумана који су учествовали у избору српског архипеископа. О значају и угледу манастира у Градцу посредно је сведочио и податак о постојању две куле звоника, које су немањићкој држави 12.века имали углавном храмови владарских задужбина.
Уковитлацима, превратима и бурама српске историје тешко је било очекивати да неки значајнији историјски, културни и верски споменик остане сасвим очуван и нетакнут.

Многи су тешко пострадали и драстично изменили првобитно стање, а неки су, нажалост, и сасвим девастирани и изгубљени. Слична судбина снашла је и цркву Богородице Градачке којој су више пута током историје мењани не само архитектонско устројство и спољашњи изглед, већ и сам верски предзнак, тј. религијска припадност.

Прва озбиљнија промена збила се већ између 1319. и 1321. године за време краља Милутина и архиепископа Никодима, када је извршена реорганизација Српске цркве. Тада је манастир Богородице Градачке изгубио статус краљевског манастира и постао је седиште Градачке митрополије, а сама црква је темељно обновљена. У време кнеза Лазара Богородица Градачка је опет реконструисана, о чему сведоче и архитектонски украси који стилски припадају том периоду.

Не зна се кад је тачно епископија уздигнута на ранг митрополије, али се свакако то догодило пре 1454. јер из тог времена имамо натпис на звонима која је храму даривао градачки митрополит Никифор, а која су пронађена 1875.године приликом ископавања за темеље Среског началства.

КАКО ЈЕ ЦРКВА ПОСТАЛА ЏАМИЈА?

Црква Богородице Градачке, а и сам град, су у немирним временима и ратним сукобима после Косовског боја пуно пострадали, чак је и име насеља промењено, па се од 1408. у историјским документима први пут помиње назив Чачак.

По паду Српске деспотовине 1459. године под турску власт и црква у Чачку је поделила судбину српске државе и народа, и тешко је угрожена и разрушена. Била је у тешком и жалосном стању када је у 16. веку претворена у џамију.

Ипак је извесно да је и тад уживала знатан углед јер је новонастала џамија именована као царска, фетхија (победничка, освајачка) џамија. Прве прераде порушене цркве у џамију извршио је Хајрудин емин пре 1560. године, да би деценију касније послове на њој довршио смедеревски санџакбег Турали–бег, по узору на Карађоз–бегову џамију у Мостару и Али–бегову џамију у Сарајеву. Обим радова је био тако замашан и темељан да су првобитни изглед и структура хришћанског храма скоро у потпуности преобликовани. Од старе цркве остали су зидови наоса и троделне олтарске апсиде, док је све остало готово у потпуности трансформисано и прилагођено потрабама функционисања једне џамије.

Највећа промена захватила је припрату која је сасвим срушена и замењена тремом, и куполу која је проширена и ослоњена непосредно на зидове, а чије исламско исходиште и данас видимо у изгледу преломљених(сараценских) лукова тромпи под куполом. Целокупно преобликовање цркве у џамију архитектонски посматрано изведено је прилично успешно, тако да ће, уз извесне прекиде, и задржати тај облик, а углавном и намену, све до 19.века.

Током бројних сукоба и ратова између Хабзбуршког и Османског царства у 17. и 18. веку читава српска земља и српско становиштва страховито су пострадали. Сам град Чачак је више пута пустошен и паљен, па је извесно да је слична коб задесила и џамију, некадашњу цркву Богородице Градачке. Срби су претежно ратовали на страни Хабзбурговаца, па су и њихове ратне успехе користили у своју корист.

Тако је после Аустријско–Турског рата (1716–1718.) џамија претворена опет у цркву, а ваљевски епископ Доситеј Николић је осветио обновљени храм Успења Богородице. Ратна срећа није дуго потрајала па је после новог рата (1736–1739.) чачански крај потпао под Османлије, а са црква опет претворена у џамију.

Током Првог српског устанка Чачак је био под топовском паљбом, па је и џамија настрадала. После ослобођења 1805. године џамија је изнова претворена у цркву, али само на кратко јер је после пропасти устанка 1813. године опет пала у турске руке и постала џамија.

КЊАЗ МИЛОШ ЈЕ ВРАТИО ЦРКВУ НАРОДУ

Други српски устанак и кратко бекство Турака из Чачка нису превише утицали на судбину џамије. Срби су чак саградили себи нову цркву св. Ђорђа, задужбину Јована Обреновића, која ће постати седиште Ужичке епархије која је пресељена 1831. године у Чачак. После добијања аутономије 1830. године муслиманско становништво се одселило, и џамија је запустела.

Све о КНЕЗУ МИЛОШУ, што нисте знали: Што је променио презиме и која СИЛА му је помогла за независност од Турске?

А у српској православној јавности се јавила потреба за једним репрезентативним црквеним здањем. То је искористио активни владика Никифор Максимовић да са џамије уклони исламска обележја и врати је у црквену богослужбену употребу. Обнова је почела 1834. године уз подршку Милоша и Јована Обреновића, док је освећење обновљене цркве извршио епископ Никифор исте године, и по жељи кнеза Милоша, посветио је Вазнесењу Господњем.

Иконостас је урадио Живко Павловић из Пожаревца између 1841. и 1846. године, док је владичански конак подигнут 1837. Нажалост, грађевински радови нису најбоље одрађени, црква је била у лошем стању па је касније морало да уследи још поправки. 1853. године кубе и олтар су покривени бакром, а 1856–58. године дозидана су два звоника на западној страни трудом мајстора Наума Јанковића и Београда. 1882. године, подршком Фердинанда Крена, црква је препокривена бакарним кровом, да би нешто касније била и темељно реконструисана(1895–96.). Тада су нажалост уништени и последњи остаци старог живописа и мозаика, али су и делимично осликани зидови цркве, што су радили Настас Томић и Ђорђе Бербовић.

ПЉАЧКАНА И УНИШТАВАНА ТОКОМ ПРВОГ И ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Током Првог светског рата црква је тешко оштећена а њена ризница опљачкана, па је по завршетку рата исту требало обновити. Припреме за обнову су трајале од 1920–1924. године, да би затим посао био поверен архитекти Петру Поповићу. Одлучено је да се цркви врати стари средњовековни изглед, што је колико се могло и учињено. Тада су одстрањени многи барокни елементи и детаљи, али је купола са исламским детаљима остала.

И за време Другог светског рата црква је пострадала и похарана, а за време комунистичке страховладе мало се могло учинити на обнови. Штавише, црква је ометана на све начине да развије своју пуну делатност. Тако је и једина обнова Богородице Градачке била 1961. године када је постављен нови малтер на храм.

Позитивне промене у расположењу државе и јавности према вери и цркви крајем осамдесетих омогућиле су квалитетније и темељније радове на обнови, али и на историјско–археолошком истраживању цркве Богородице Градачке. Тако су крајем осамдесетих извршена опсежна археолошка испитивања око и на храму, а 1992.године је поново постављен нови малтер преко храма, осим на олтарском делу, где је остала оригинална средњовековна архитектонска структура три апсиде. Нови грађевински радови на обнови цркве предузети су 2010. године.

ЦРКВА КАО ЧУВАР СВЕТИЊА

Храм Вазнесења Господњег, некада Богородице Градачке, није само драгоцени културно–историјски споменик и велика светиња за Православне хришћане, већ је и сам ризница у којој је било, или је и даље, похрањено мноштво реликвија и црквених драгоцености. Нажалост, несрећним стицајем историјских околности велики део је нетрагом нестао или је уништен, али благодарећи старању Божијем, још је преостао одређени број драгоцених црквених предмета.

Поред већ поменутог иконостаса, могу се поменути и два звона из 1454. године, откопана 1875. године приликом копања темеља за зграду началства, а данас су у сталној поставци Народног музеја у Чачку. Посебну вредност представљају старе рукописне књиге.

Најстарије је познато као Чачанско четворојеванђеље, а писао га је Поп Вук из Никољ Пазара 1554. трудом и усрђем попа Мија из Самаила. Друго је познато као Тројичко четворојеванђеље, јер је написано у манастиру Тријице Пљеваљске између 1581. и 1592. године. Велику вредност има и икона Богородице Одигитрије(Путеводитељице) из 16.века, рад непознатог мајстора. Сачувано је и неколико антиминса, црквених сасуда, крстова, кандила, печата, из 19.века.

Такође, један од највреднијих бисера које чачанска црква чува јесу мошти Светог теоктиста, краља Драгутина Немањића.

Може се закључити да је чачанска црква Богородице Градачке одувек представљала стожер окупљања православних верника овога краја, центар градског богослужбеног живота и извор надахнућа и духовног окрепљења у смутним и кризним временима, која су нас иначе ретко заобилазила. Ту своју мисију окупљања Православних у заједницу Богочовечанског Тела Христовог, и просветљавања света зрацима Светога Духа, храм Вазнесења Господњег у Чачку и данас се труди да изврши, а трудиће се убудуће још и више, уз Божији благослов, и помоћ и сарадњу свих верника.

Пише: Е. И.