Фељтон: ПРИЧА 2 – Мртве са Голог отока бацали су у море или су их покривали камењем! (ФОТО)

У наставку данашњег фељтона а из књиге „Голи оток у Београду“ прочитајте исповест једног од последњих кажњеника на овом острву на Јадрану Павла.

Фељтон: ПРИЧА 1 – Убијали су нам психу на Голом отоку! (ФОТО)

У претходној причи испричао нам је све о психичкој тортури коју су кажњеници преживљавали на Голом отоку, као и да је у суштини то психичко иживљавање кажњеника над кажњеницима било срж свега што су комунисти поставили на Голом отоку.

Књигу „Голи оток у Београду„, можете поручити ОВДЕ

Шта је значило када неко оде у „бојкот“?

„То је значило да са тим кажњеником који је у „бојкоту“ нико не сме да комуницира, нити да му помаже ако је болестан, а често би око врата носио таблу на којој је писало: „Ја сам издајник!““

***

Каква су још мучења вршена над кажњеницима?

„Логораши су дељени у многе групе и носили су своја „погрдна имена“, тако су постојали „подбадачи“, то су били логораши који су увек говорили истину, као што је та да Голи оток није био радни, него заробљенички логор или су јавно говорили да је храна лоша и покушавали да изазову немире.

Они би најгоре пролазили. Затим су постојали „репати“, то су они кажњеници који су упорно одбијали да пријаве родбину и пријатеље на слободи.

Они који су, дакле, оставили изван логора реп опасних веза. Ту су били и „дволични“ робијаши који су се преобразили само на речима, оставши информбировци у души.

Они су били силом приморавани да прогањају остале затворенике, како би доказали да је њихово преваспитање заиста било право. Било је и „двомотораца“ то су они који су се по други пут вратили овде јер „нису научили лекцију“.

Рекао ми је Павле и није чекао да наставим с питањима, одговори суи з њега излазили као на траци.

***

Био сам за време Другог светског рата у усташком логору у Приједору, али нигде оваквих зверстава као овде нисам видео. Моји родитељи и породица су знали где сам ја и могли су да дођу да ме виде. У усташком логору нико није морао да пева песме Павелићу, НДХ и да их велича, док на Голом отоку смо сви морали да величамо Тита, певамо песме о њему, а наша породица није знала где смо. Чак за нас који смо имали породицу, увек је постојала претња: „Страдаће твоји ако не урадиш то и то“!

Док смо разговарали о свим мукама које су робијаши доживели на овом острву, овај кажњеник одјеном застаде, на рекло би се пустом месту острва, где је сам камен. Погледао је у небо, дубоко удахнуо, потом у ставу мирно погнуо главу и тако стајао један минут, мени се чинило да је прошла читава вечност.

Нисам знао шта то Павле ради, шта се дешава, али сам решио да га оставим и сачекам да заврши свој ритуал. Када је подигао главу, суза му је у оку заиграла.

Шта се дешава? – питао сам Павла.

„Дете моје, поклонио сам се мојим друговима, мојим сапатницима, који су оставили живот овде у овом камену и чије се кости још увек под њим налазе“, рекао ми је он.

***

Зар су они овде сахрањивани?

„Зависи, неки су бацани у море, неко се сам утопио, а већина оних који су душу испустили у затвору сахрањивани су на острву и покривени каменом без било каквог обележија. Памтим добро да ме је у сред ноћи пробудила чизма која ме је ударила у стомак. „Дижи се бандо!“ рекао ми је стражар. Устао сам и пошао за њим, нисам знао где идем. Када сам изашао видео сам још два кажњеника и једно мртво тело, када сам пришао, препознао сам мог друга Јову, био је мртав. Добили смо наређење да га понесемо и да га сахранимо. Дошли смо, отприлике, баш овде (показује ми руком Павле). Ту смо га сахранили. Ископали смо раку дубине 40 центиметара, нисмо могли више и то ако смо успели било је одлично, затим смо положили тело, а преко њега натрпали смо камење. Често док смо копали и преносили камен с једног краја на други налазили смо људске кости, ципеле и сличне ствари. На смрад смо били огуглали.

Шетали смо дуго, још много тога ми је Павле испричао. Био је и остао поносан на све што је у животу радио. У очима сам му препознао жал за сваким другом који је остао овде. Памтићу овај разговор док сам жив.

Пише: Дарко Злојутро