Фељтон: ПРИЧА 3 – Тито је преко затвореника са Голог отока ШПИЈУНИРАО Ватикан (ФОТО)

У наставку фељтона о злочинима комунистичког режима на Голом отоку доносимо вам ексклузивну причу са једним од првих логораша на овом јадранском острву, другом Радованом који је имао свега 17 година када је постао “државни непријатељ”.

У књизи “Голи оток у Београду”, коју можете поручити ОВДЕ можете прочитати разговор који је обавио са једним од јунака ове књиге који је забележен баш на овом, како га многи називају најкрвавијем месту на Балкану.

Фељтон: ПРИЧА 1 – Убијали су нам психу на Голом отоку! (ФОТО)

Радован је до детаља испричао зашто је отишао на “робију”, како је за доживотног председника СФРЈ Јосипа Броза Тита одрадио неке “прљаве” ствари, али и како је изгледао пакао Голог отока.

Фељтон: ПРИЧА 2 – Мртве са Голог отока бацали су у море или су их покривали камењем! (ФОТО)

***

Ошамућен од приче с људином какав је Павле Р. и његових прича, покушао сам да спас нађем у разговору с другим логорашем који је са мном кренуо на ово острво.

Радован Х. био је у првој групи људи који су дошли као затвореници на Голи оток. На лицу му је свака бора одавала његов тежак живот, а који је дечачким осмехом стално покушавао да покрије.

Иако га године стижу, Храст је и даље у кондицији, његов стисак руке памтићу док сам жив, по јачини, али и по томе што су баш те руке три године ударале каменом о камен у Титовом тајном логору, све због тога што се његове реченице нису допале неком од чланова Удбе!

– Моје дете, ја сам ти два пута службовао овде. Двомоторац, како нас повратнике на оток зову, а био сам у првој групи робијаша које су стигле на острво да ревидирају своје ставове – започиње причу уз осмех Радован.

***

– Имао сам само 17 лета кад сам те 1949. крочио на Голи оток, под бројем један било је моје име у групи од 750 људи који су тог дана бродовима и чамцима стигли на острво. Само ми смо имали ту част да нас у врсти дочекају полицајци и стражари с ланцима, пендрецима. Касније су кажњеници тукли кажњенике – присећа се он.

– За време Другог светског рата, кад је Хитлер напао моју домовину, с 11 година отишао сам у рат и прикључио партизанима, а кад се рат завршио уписао сам поморску школу и био у првој послератној генерацији која је похађала ту установу. Тек касније сам сазнао да је Удба ова одељења посебно држала на оку и пратила шта се ту дешава, јер су сумњали да одатле прети највећа опасност по режим.

***

Кажете, имали сте само 17 година кад сте завршили на Голом отоку. Због чега сте онда ту робијали три године?

– Било је то тешко време. Нешто сам мрсио против Тита – уз осмех ми одговара Радован и додаје:

– Конкретно, критиковао сам режим, питајући што ја као ђак поморске школе не смем ићи на часове енглеског језика. Друга оптужба против мене је била да сам рекао како су официрске мензе пуне, а ђаци немају шта да једу. То ме је довело овде (показује Радован прстом на стене и камен на Голом отоку једва зауставивши сузе да потекну).

– Е моје дете, видиш ти ово острво, ту имаш милион камена… Милион камена и милион суза проливених.

Како су изгледали дани робије на Голом отоку? Каква је била храна?

– Немој се шалити, то није била храна. Добијали смо канту воде и парче хлеба за цео дан и до сутра нема ништа. Радило се ударнички, а кад смо дошли овде ничег није било. Свако дрво које сад видиш засадили смо ми, кажњеници, тако што смо телима правили хладовину биљкама да би могле да се приме и да их сунце не би спржило. Често су многи с опекотинама на телу излазили из те мисије. Што се рада тиче, туцао се камен до сутра и онда опет тако. Не мораш све да знаш, није то за сваки стомак, језиве ствари су овде рађене.

***

Ко је од високих званичника посетио Голи оток?

– Први и једини који је дошао да нас види, трећи дан нашег боравка овде, био је народни херој Јово Капичић. Постројио нас је уз бодљикаву жицу у врсту и одржао нам говор. „Срамота је да сте ту, моји ратни другови. Издали сте земљу, партију и Тита. Ко буде променио свој став биће пуштен, а ко неће оставиће своје кости овде“ Тако је говорио Капичић, који је и поред свега за мене био поштен човек, онако висок и леп Црногорац, који није мучио заробљенике.

Ко је онда мучио робијаше?

– Сами смо се мучили. То су нам наметнули. Старији робијаши су тукли нове и дочекивали их с брода ударајући их ланцима, то је касније постала традиција. А да би опстао на Голом отоку, важила су правила: да цинкариш друге робијаше, ако чујеш да нешто мрсе, да будеш добар радник и да признаш своју грешку. Ја сам признао да нисам био у праву! Ова људина, која данас живи у Лјубљани изашла је са овог злогласног острва захваљујући како каже „непристојној понуди“. Наиме Тито је од њега захтевао да шпијунира Ватикан!

Пише: Дарко Злојутро