Фељтон: ПРИЧА 4 – Тито и УДБА држали су ПАПИНОГ најближег сарадника у шаци (ФОТО)

У прошлом фељтону из књиге „Голи оток у Београду“ отворили смо једну од најзанимљивијих тема, а то је како је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито шпијунирао папу и Ватикан.

Ова сазнања аутору књиге коју можете наручити ОВДЕ испричао је један од првих заробљеника који је „робијао“ на Голом отоку, а дошао је тамо са само 17 година, зове се Радован Х. и ово је његова прича.

Фељтон: ПРИЧА 3 – Тито је преко затвореника са Голог отока ШПИЈУНИРАО Ватикан (ФОТО)

***

– Ја сам ти сине изашао са овог острва после три године, а све то по личној наредби Јосипа Броза Тита јер сам му требао како би шпијунирао Ватикан и папу.

Од ове реченице најежио сам се, одмах су ми пред очима заиграле сцене из филмова о Джејмс Бонду, али ме је сунце које је тукло јако у сав тај камен око мене брзо вратило у стварност.

Тито је од Вас тражио да шпијунирате Ватикан, како?

Фељтон: ПРИЧА 2 – Мртве са Голог отока бацали су у море или су их покривали камењем! (ФОТО)

Не кажу за џабе Озна све дозна, у мом случају је то била Удба. Све су држали под контролом. Прочешљали су добро моје податке и открили да је мој стриц био шеф архиве Ватикана. То је упалило црвени аларм у Београду и на Двору. Тито је био веома интелигентан човек и никада није пропуштао шансу.

***

Док сам схватао са каквом громадом од човека имам част да причам и очекујући да Радован настави своју врло занимљиву причу, мудри старац као да се и даље прибојавао да каже истину, скреће тему и показује прстом на једну зграду, од које су данас само зидине остале.

Види ово дете. То ти је прва зграда која је никла на Голом отоку. Сваки камен узидан у њу исклесан је голим рукама, без било каквог алата. Ударало се каменом о камен док се није добио жељени облик. Ех, колико се ту зноја и суза пролило – рече Радован и стаде мирно поред ње као да салутира и одаје почаст.

Фељтон: ПРИЧА 1 – Убијали су нам психу на Голом отоку! (ФОТО)

***

Зграда је феноменална грађевина и онај ко не зна шта се ту дешавало помислио би да је то неки луксузни хотел, али у њему су спас од сунца, ветра и киша тражили заробљеници који су робијали због, веровали или не, своје слободне речи.

Ево види и овде је неки мученик оставио свој траг, свуда око нас су трагови пази сине да их не поквариш – рече ми Радован показујући на урезано име Црни Перо у камену. Да ли је то само неко желео да остави своје име у овом камену или можда тај човек одавде није отишао жив, вероватно нико никада неће сазнати.

Нисам мога остати миран, морао сам чачкати у болну прошлост Радована, чинило ми се као да ова старина жели да каже све, као да му је то неки вид политичког тестамента.

***

– Рекли сте да сте шпијунирали Ватикан, како су контактирали с Вама?

– Тито је након сазнања да ми је рођак шеф архива у Ватикану поручио београдској Удби да дођу по мене. Дошао је један високи официр из Удбе и рекао ми је: „Раде, потребан си држави, таква и таква је ствар, потребан си и Титу“, климнуо сам главом и све се брзо завршило. Онда сам отишао лично код Маршала, то је један велики човек, који је увек знао шта треба радити. Издао ми је упутства и кренуо сам у мисију.

– Шта је био Ваш задатак?

– Требало је да направим оперативцима Удбе канал за пролаз у Ватикан, а даље су они преузели ствар и шпијунирали папу.

– Ко Вам је био веза и коме сте полагали рачун?

– Истом оном официру који је дошао по мене 1952. и пренео ми поруку од Тита. Свашта сам морао да радим и научим напамет како би мисија успела. СУП ми је након обављеног посла нудио да бирам радно место, али никада нисам хтео да радим за њих. Када сам завршио мисију, направио улаз Титовим шпијунима, поново сам враћен на Голи оток. Био сам поштен цели живот и само захваљујући томе остао сам жив и чист у срцу.

***

Радован није све ово испричао у празно, одмах је извадио књигу и показао ми слике рођака и себе у Ватикану, а о свом животу на Голом отоку, улози у шпијунирању Ватикана, Храст само каже:

“Пусти то… То су била тешка времена”, а његов уздах испричао ми је све.

Након ове приче дуго сам седео на једном камену на Голом отоку и док је Радован одлазио од мене и настављао свој обилазак само њему знаних места на овом острву смрти, постао сам свестан величине овог острва на Јадрану и тек тада схватио да заиста “није живот што и пољем прећи”.

Пише: Дарко Злојутро